„Оно нешто међу нама“ у Музеју наивне уметности „Илијанум“
У Музеју наивне уметности „Илијанум“ у Шиду протекле вечери приређено је књижевно вече посвећено роману „Оно нешто међу нама“, ауторке Силвије Стојилковић, професорке српског језика и књижевности. Пред бројном публиком, у пријатном и надахнутом амбијенту музеја, говорило се о књизи, али и о свему ономе што књижевност чини живом – о љубави, вери, традицији, издаји, младости, животним преиспитивањима и, пре свега, о трагању за оним невидљивим што људе повезује.
Вече је отворила и присутне поздравила Јована Бакајлић, директорка Музеја наивне уметности „Илијанум“, пожелевши добродошлицу гошћама из Сремске Митровице и бројној публици.
О роману су, поред саме ауторке, говориле уредница Милијана Димитровић Торма и рецензенткиња мр Наташа Недимовић, које су из различитих углова осветлиле дело и стваралачки пут Силвије Стојилковић.
Роман „Оно нешто међу нама“ доноси причу у којој се преплићу различита лица живота. Љубав и вера стоје једна уз другу, традиција се сусреће са немирима младости, а издаја и бол постају део пута којим јунаци морају да прођу. Ипак, изнад свих тих искушења остаје оно невидљиво, тешко објашњиво, али снажно присутно – „оно нешто међу нама“, што човека враћа себи и даје му снагу да истраје.
Посебну тежину роману даје његов увод, који већ на самом почетку читаоца усмерава ка свету унутрашњих немира и туга које са собом носе године младости. Он почиње речима: „Замисли када би свака жена која пати, писала!“ Та реченица делује као позив на исповест, али и као питање о томе колико неиспричаних прича, прећутаних болова и неизговорених осећања носимо у себи.
Говорећи о ауторки, рецензенткиња мр Наташа Недимовић истакла је да се Силвија Стојилковић у круг завичајаца уписала много пре него што је њена књига угледала светлост дана. Њен завичај није само место у којем живи и ствара, већ га чине и бројне генерације ученика које је током вишедеценијског рада извела на пут образовања и књижевности. Рад са младима, како је истакнуто, представља један од темеља на којима се гради култура, јер се управо кроз младе људе преносе знање, вредности, љубав према језику, књижевности и стваралаштву.
У том смислу, књига Силвије Стојилковић представља наставак једног дугог и посвећеног односа према речи. После више деценија проведених у учионици, где је реч била средство образовања и подстицаја, она сада кроз роман добија још један простор – простор личне, уметничке и стваралачке слободе.
Посебно занимљив осврт дала је уредница Милијана Димитровић Торма, која је указала и на необичну симболичку везу између ауторке и места на којем је роман представљен. Музеј „Илијанум“, чији је темељ легат великог сликара наивне уметности Илије Босиља, овом приликом није био само простор у којем је једна књига представљена публици. Према њеним речима, посебну чар овом сусрету даје чињеница да су и Илија Босиљ и Силвија Стојилковић своју уметничку страну почели да спознају у каснијим годинама живота.
Управо та паралела носи снажну поруку – да стваралачки потенцијал човека нема рок трајања. Понекад је потребно много година живота, искуства, сусрета и преиспитивања да би човек открио део себе који је све време чекао да буде изражен. А када се то догоди, плодови такве спознаје постају истинске вредности – сведочанства да никада није касно упознати, прихватити и изразити сопствено биће.
Књижевни програм обогаћен је и музиком, па је публика имала прилику да ужива у наступима ученика Музичке школе „Филип Вишњић“. Својим умећем вече су употпунили Мирослав Сечевић, који је извео „Кончертино“, ученик другог разреда виолине у класи наставнице Весне Малетковић; Сара Ивановић, ученица четвртог разреда флауте у класи наставнице Ане Највирт, која је извела „Шпанску игру“, и Марко Котарлић, ученик четвртог разреда тамбуре у класи наставника Предрага Павловића, који је публици представио „Наполитанску песму“ и „У Шиду граду“.
Младе музичаре током вечери су, уз њихове родитеље, бодрили и наставници, као и директорка Музичке школе „Филип Вишњић“ Снежана Филагић. Њихов наступ био је још један доказ да се култура најлепше гради онда када различите уметничке форме једна другој отварају простор.
Ово вече показало је како сусрет два града, две установе културе и људи које повезује заједничка потреба да културни садржаји буду доступни, живи и блиски публици. Три митровачке даме, све професорке српског језика и књижевности, оставиле су снажан утисак како на присутне, тако и на своје бивше ђаке, који су имали прилику да своје некадашње професорке виде у новој улози.
Шиђани су се, као добри домаћини, потрудили да ово вече буде испуњено топлином и пријатељством. Управо у таквој атмосфери „Илијанум“ је још једном показао да је музеј место у којем се чува уметничко наслеђе, али и простор у којем се стварају нови сусрети где се граде везе међу људима.
На самом крају вечери, Јована Бакајлић захвалила је ауторки и свим учесницама на дивном књижевном сусрету, осврнувши се и на досадашњи рад Силвије Стојилковић. Истакла је да јој је посебно драго што се ауторка упустила у библиотекарске воде и наставила свој професионални пут у новој области културе, али и да јој је истовремено веома жао што ће многе будуће генерације остати ускраћене за њена предавања, њену енергију и мотивацију коју је несебично ширила током готово три деценије просветног рада.
„Култура не познаје територијалне границе – она нас повезује, упознаје, ствара и негује пријатељства.“ Та мисао најбоље описује и ово сусретање Шида и Сремске Митровице. Када се у једном простору сретну књига, сликарство, музика, просвета и људи који верују у значај културе, границе престају да буду важне.
