Od osam ciklusa slika Ilije Bašičevića Bosilja ( sedam, ako cikluse A i B tretiramo kao jedan jer su u oba zastupljene teme iz Biblije ), treći po brojnosti dela je ciklus označen slovom Z ( slike sa predstavama životinja, odnosno zveri ) koji broji 42 slike. Najmanje slika broji ciklus označen slovom L ( leteći ) – njih 18 ( ovde je reč, naravno, o broju slika koje se čuvaju u fondu Muzeja naivne umetnosti „Ilijanum“ u Šidu ). Za ove cikluse Rodžer Kardinal kaže: „… Drugi ciklusi dela koje imenuje umetnik manje su zadovoljavajući, u tom smislu da aludiraju na labavo definisane generalije sadržaja, kao što su „Ptice i životinje“ i „Leteći ljudi“: ove kategorije često se preklapaju s pravilnim tematskim cilusima.“ ( SVET PO ILIJI, Roger Cardinal,OSNOVA, FIGURA, SUBLIMACIJA:SLIKE ILIJE BOSILJA, str..42, Novi Sad, 2009.godina )
Upravo je ta „…labava definisanost sadržaja…“ razlog zašto smo se odlučili da ova dva ciklusa predstavimo zajedničkom izložbom i katalogom.
Na Ilijinim slikama, u svim ciklusima i ljudske i životinjske figure su uglavnom „nalepljene“ na praznu, neutralnu površinu. Tako postavljene figure vrlo često su tumačene kao figure koje lebde , čak i one koje nisu bile naslikane sa krilima. Iako bi se moglo očekivati da se isključivo u ciklusu označenom slovom L nalaze „leteće“ figure ljudi i životinja, to naravno nije slučaj. Figure sa krilima su brojne u ciklusu Apokalipsa i one su, naravno, predstave anđela. Brojne su i u ciklusu Ilijada, ali se krilatost ovih figura zanemaruje u nazivima slika ( osim dve slike – Krilati Ilijadac, Šid 1970., ulje na kartonu, 25 h 17i Lovac i krilata životinja, Šid, 1967., ulje na lesonitu, 69 h 66 ). Evo šta o tome kaže Ilijin sin, dr. Dimitrije Bašičević:
CIKLUS „LETEĆIH LjUDI“
nakon moje kratke eksplikacije o ilijadi
činilo bi se da su svi leteći ljudi
u tom ciklusu
to sam i ja mislio.
međutim „tatela“ nije.
on je, kao prvo inzistirao
da se – kod popisivanja
oformi ciklus letećih
kao drugo, ubacio je u taj ciklus
i slike s nazivom „ilijade“.
i jedno je sigurno, a to je
da je naš „tatela“ imao svoju glavu
i da se ta glava nije baš podudarala
s obližnjim glavama.
ukratko. Neverovatna doza individualnosti…
( Dimitrije Bašičević,MOJ OTAC ILIJA,
Nacrt za antimonografiju,str.21, Novi Sad, 1995.godina )
Evo još jednog razmišljanja o Ilijinim „letećim ljudima“ iz pera Rodžera Kardinala:
„… Mnogo je pisano o očiglednoj činjenici da se figura, postavljena na neutralnu površinu, lako može interpretirati kao lebdeća ili leteća. Ne mora biti da je Bosiljeva originalna zamisao bila takav način reakcije, iako je sigurno opravdao takvo čitanje figura kad ih je sam nazvao „letećim ljudima“; zaista, on čak naglašava klasifikaciju dodavanjem krila. Bosiljevi leteći ljudi su od velikog značaja za njegovu umetničku viziju, jer oni privlače pažnju ne samo na kapacitet metamorfoze i konsekventnu sklonost ka transcendiranju ljudskih fizičkih limita ( vinuvši se iznad zemlje kao ptice ), nego i na njihovu potencijalnu funkciju vodiča ka svežoj dimenziji razumevanja ( u ovom smislu oni se ponašaju kao anđeli ). Vladimir Crnković postavlja analogiju s alhemijskim procesom kad kaže da „krilatost ne indicira samo mogućnost penjanja sa zemlje nego i transformaciju materijalnog u duhovno, drugim rečima, indicira sublimaciju.“ ( SVET PO ILIJI, Roger Cardinal,OSNOVA, FIGURA, SUBLIMACIJA:SLIKE ILIJE BOSILJA, str.43,44, Novi Sad, 2009.godina)
Ilijini „leteći ljudi“ samo nastavljaju priču o čovekovoj težnji ka letenju, koja postoji od kako postoji i čovek ( setimo se čuvene priče o Ikaru i Dedalu iz starogrčke mitologije, eksperimenata Leonarda da Vinčija sa konstruisanjem krila koja će pomoći čoveku da se podigne sa zemlje i vine u nebeska prostranstva….). Možemo samo da im zavidimo na slobodi koju imaju i na neograničenom prostoru kojim vladaju zahvaljujući svom tvorcu – slikaru Iliji.
Motivi životinja na umetničkim delima su, kao i težnja za letenjem, nešto sa čim se naša civilizacija sreće od najranijih vremena svog postojanja ( pećine Španije, Francuske…), oni nisu nikakva „novotarija“ savremenog doba. Slikanje životinja sigurno je Iliji došlo prirodno jer je bio seljak i njihovo prisustvo na slikama odražava međusobnu povezanost ljudskog i životinjskog svetova. Iako je priroda bila Ilijino prirodno okruženje, evo šta on sam o tome govori: : ,, Pošto sam seljak , više puta bejah pitan da li volim prirodu i sve vidljivo. Istinu govoreći, ja nikad nisam o tome razmišljao, možda mi za to život nije dao vremena i priliku. Život je marama sa dva lica, i vrlo osobita. Rođen sam 1895. u Šidu. Detinjstvo i doba mladosti proveo sam velikim delom u šumama kao pastir, a preostali deo života kao seljak, do današnjeg dana. Govorili su mi da sam čitav jedan vek proveo u prirodi i da bi stoga trebalo da je volim, dok ja ne znam šta bi to trebalo da je priroda. Život je mnogo jači. Slikam od 1957. , onako kako znam i umem.“
U ciklusu koji objedinjuje slike sa predstavama životinja srećemo konje, krave, ovce, koze, svinje, ribe, mačke, jelene, leptire, dakle životinje koje je Ilija svakodnevno gledao u svom najbližem okruženju, ali srećemo i predstave nosoroga i morskih konjica – za Srem više nego egzotičnih vrsta. Naročito je upečatljiv relativno veliki broj slika sa predstavom morskog konjica – njih deset. Zašto su ova stvorenja toliko značila Iliji, šta je on to u njima video što ga je teralo da ih vrlo često slika? Gledajući Ilijine dvoglave primerke životinja na slikama , vrlo često uočavamo da je jedna glava ženskog, a druga muškog pola – možda su to bića sa samog početka nastanka sveta – kada smo bili jedno biće, božijom kaznom razdvojeno i osuđeno da ceo život traga za svojom drugom polovinom. U tom kontekstu, morski konjic je interesantan jer kod ove vrste mužjak je taj koji nosi mlade, dakle kod njega je „spojen“ muški i ženski princip. Ilijini morski konjici nemaju dve glave, niti dva profila kao većina naslikanih životinja, ali ako je on na taj način želeo da predstavi na svojim slikama dualitet svega postojećeg na svetu ( muško-žensko; starost- mladost; svetlost – tama; dobro – zlo…), taj dualitet kod ovih stvorenja nije bilo potrebno iskazivati na „Ilijin“ način jer se on i bez toga podrazumeva.
Ciklus slika u kome su slike sa predstavama životinja ne zahteva stručne analize, niti u njemu tražiti neka skrivena značenja. Treba ga posmatrati u skladu sa Ilijinim naivnim ekspresionizmom , kao Ilijin način gledanja na životinjski svet oko sebe.
Iz dva ciklusa predstavljena ovim katalogom gledalac neće saznati ništa novo o slikaru Iliji, ali će imati priliku da upozna još dva segmenta stvaralaštva ovog umetnika koje je on sam svojim imenovanjem izdvojio od ostalih dela i time ih preporučio za ovakav vid predstavljanja javnosti – posebnom izložbom i pratećim katalogom koji je pred vama.