Ilijina Ilijada

Svoj bogat slikarski opus Ilija Bašičević je podelio u cikluse u zavisnosti od tema koje su prikazane na slikama

Najbrojniji je ciklus APOKALIPSA sa temama iz Biblije, naročito iz Starog zaveta i Otkrovenja po Jovanu, zatim sledi ciklus sa temama iz srpske srednjevekovne istorije, potom sledi ciklus ILIJADA, koji je autor vrlo duhovito tako nazvao po svom imenu i nema nikakve veze sa Homerovom Ilijadom, ciklus LETEĆI, ciklus PTICE, te ciklus obeležen od strane autora slovom G, gde su zastupljene teme iz svih napred navedenih ciklusa, ali u ovom slučaju su sve slike rađene uglavnom tehnikom gvaša.

Pred vama se nalaze slike iz ciklusa ILIJADA, naravno ne sve nego samo one koje se nalaze u fondu muzeja. Reč je o 35 dela, od kojih su 29 slika rađene tehnikom ulja na različitim materijalima, dok je šest radova rađeno tehnikom gvaša.

Pojedini autori smatraju ovaj ciklus ciklusom u kome se Ilija podsmeva i izruguje svojim komšijama iz Džigure ( lokalni naziv za ulicu Vuka Karadžića u Šidu u kojoj je umetnik živeo ), predstavljajući ih sa psećim glavama, kako se šepure po ulici puni sebe, arogantni bez pokrića. Drugi pak autori smatraju da je Ilija veoma voleo svoje Džiguraše, te je za njih stvorio posebnu planetu, Ilijadu na kojoj oni uživaju u svetu skrojenom po njihovoj meri. Verovatno su u pravu i jedni i drugi, jer je sigurno među Ilijinim komšijama bilo i onih kojima se podsmevao, ali i onih koje je iskreno cenio i želeo im bolji život od onoga kakav u tom trenutku vode.

U svim Ilijinim ciklusima, pa tako i u ILIJADI vidimo figure postavljene na sliku plošno, bez perspektive, figure kao razbacane u prostoru u kome ne vladaju zakoni gravitacije kakvi važe na zemlji. Na slikama ne nalazimo nikakvu bližu niti vremensku niti prostornu odrednicu koja bi nam pomogla u odgonetanju mesta i vremena zbivanja radnje na slici. Takođe, svi likovi su krajnje depersonalizovani, bez ikakvih ličnih odrednica, pa iako Ilijini savremenici tvrde da znaju koji je komšija iz Ilijine Džigure naslikan sa glavom psa jer je , po autoru, imao takav karakter, mi to ne možemo ni po čemu na slici zaključiti, nego nam samo ostaje da verujemo u tvrdnju Ilijinih savremenika ( ili ne ).

U svakom slučaju reč je o najintimnijem ciklusu ovog umetnika čijim čarima vas prepuštamo ovom izložbom.

O paralelnim(slikarskim) realnostima

Zapis o slikama iz ciklusa Ilijada Ilije Bašičevića Bosilja iz umetničkog fonda Muzeja ,, Ilijanum“ u Šidu

Koliko Ilija zapravo postoji

Svet misterije ostaje svetom misterije sve dok se za njega ne nađe jednostavno objašnjenje, reči su istoričara umetnosti Dimitrija Bašičevića koje vrlo teško mogu biti primenjive na životni i umetnički slučaj njegovog oca, Ilije Bašičevića, potonjeg umetnika Ilije Bosilja.

Priča o šidskom paoru Iliji Bašičeviću Bosilju koji u svojoj 62. godini(1957)—u trenutku kada mu je u jeku formiranja zemljoradničkih zadruga država oduzela zemlju- egzistencionalno uslovljenom igrom umnožavanja identiteta, dobija svoj alter-ego u liku proslavljenog slikara Ilije Bosilja, ispričana je već mnogo puta i toj se priči malo šta može dodati. Ilija kao čovek nije bio neinformisan o umetnosti: posedovao je svest o svom sugrađaninu i savremeniku, slikaru Savi Šumanoviću ( uostalom, u istom redu kandidata za smrt iz kojeg se Šumanović nije vratio, nalazio se i Ilija sa svoja oba sina); Ilijin stariji sin, Dimitrije bio je poznati istoričar umetnosti, upravnik zagrebačke Galerije primitivnih umjetnosti- takođe, kao umetnik poznat po pseudonimu Mangelos. Dodatno, valja naglasiti i to da je Ilija dosta putovao. Posetio je mnoge velike Muzeje. Ipak, njegov odnos prema umetnosti oduvek je bio prilično ambivalentan. Budući jedan od najistaknutijih i najimućnijih ratara u šidskom kraju, on je umetnost i umetnike poštovao, ali ih, blago rečeno, istovremeno nije smatrao preterano korisnim članovima društvene zajednice.

Bosiljevo slikarstvo uglavnom je tumačeno njegovom biografijom- ovakav pristup uslovio je činjenicu da je istina o Iliji (kao) čoveku uglavnom zamagljivala istinu o njemu kao (o) slikaru. Uostalom, Ilija(kao) čovek i Ilija slikar uopšte (i) nisu iste osobe. Već od prvog uzimanja četkice u ruku Ilija je posedovao izrazitu svest o sebi kao o slikaru. Nimalo lišen stvaralačke sujete, on naprosto nije prihvatio da ga, bilo u životu bilo u umetnosti smatraju ili doživljavaju gubitnikom. Poražen u životu, on je sve svoje mentalne i fizičke snage usmerio ka svojoj budućoj pobedi. Kao biću koje se duhovno, intelektualno i emotivno stalno razvija – čoveku se ne može osporiti pravo na novo rođenje; tako je i formalnom smrću Ilije zemljoradnika, dakle rođen novi čovek:

Ilija slikar!

O njemu kao (o) slikaru. Uostalom, Ilija(kao) čovek i Ilija slikar uopšte (i) nisu iste osobe. Već od prvog uzimanja četkice u ruku Ilija je posedovao izrazitu svest o sebi kao o slikaru. Nimalo lišen stvaralačke sujete, on naprosto nije prihvatio da ga, bilo u životu bilo u umetnosti smatraju ili doživljavaju gubitnikom. Poražen u životu, on je sve svoje mentalne i fizičke snage usmerio ka svojoj budućoj pobedi. Kao biću koje se duhovno, intelektualno i emotivno stalno razvija – čoveku se ne može osporiti pravo na novo rođenje; tako je i formalnom smrću Ilije zemljoradnika, dakle rođen novi čovek: Ilija slikar!
I njih dvojicu jednostavno (više)ne bi trebalo mešati.

O granicama između (ne)vidljivih svetova

Priroda i umetnost su dve potpuno različite stvari
Pablo Pikaso

Kao što u životu ne postoje slučajnosti – jer se sve što se dešava uvek dešava s nekim razlogom – tako ih ne može biti ni u umetnosti. Od onog šta vidimo uvek je mnogo bitnije ono čime gledamo . Za slikara Iliju Bosilja viđeno/vidljivo od prvog trenutka bilo je potpuno irelevantno. Vlastitoj intuiciji Bosilj veruje više od puke pojavnosti. U njegovom slikarstvu vizuelizacija sveta jeste unutrašnja vizuelizacija, čiji se karakter umnogome može izjednačiti sa ritualnim. U Ilijinoj umetnosti prisustvujemo prožimanju unutrašnjih i spoljašnjih svetova – pre toga sasvimnepoznatih u našem slikarstvu.

Bosilj zna kako su unutrašnji svetovi oduvek kud-i-kamo složeniji i kompleksniji od spoljašnjih. Ne odvija li se, po Jungu, najveći deo našeg psihičkog života upravo u nesvesnom (neosvešćenom). Kapaciteti čovekovog mozga, i uopšte čovek kao organska konstrukcija, iskorišćeni (osvešćeni) su ne više od 30-ak posto.

Ma kako nas zavaravao prvi pogled, kod Bosilja ništa nije slučajno ni proizvoljno – njegov slikarski svet osmišljen je kao privatno pozorište u kom se, bez ikakvih vremenskih ili prostornih ograničenja, pred nama istovremeno pojavljuju umetnikova: stvarnost, snovi, sumnje, verovanja, lični mitovi, (magijski) rituali, život koji je živeo, knjige koje je čitao… Magijski karakter ove umetnosti, samozasnovan je na ritualnoj radosti slikanja koja svakodnevicu alhemijski transformiše u novu, paralelnu vizuelnu realnost. Samosvojan način slikarskog gledanja, Bosilja dovodi do otkrića/konstrukcije sasvim novog slikarskog prostora – po imenu njegovog tvorca jednostavno nazvanim Ilijada. Taj slikarski prostor istovremeno je i novi prostor u/unutar slike/slikarstva. Sile i zakonitosti sveta kakav poznajemo na Ilijadi su relativizovane gotovo do ne prepoznatljivosti. Na Bosiljevim slikama isključena je treća dimenzija, usled čega se njegovo slikarstvo smatra jednim od najradikalnijih primera nepomičnosti u umetnosti uopšte. Spolja statičan – Ilijin slikarski svet istovremeno poseduje vanrednu unutrašnju dinamiku i dramatiku. Zakoni gravitacije i čitava vremensko-slikovno-prostorna konstrukcija sveta u kom živimo ovde je takođe doživela svoju slikarsku redakciju koja nas, u svom krajnjem ishodu, prirodno dovodi do upitanosti: koliko realnosti zapravo (može) da postoji?

Realnost Ilijade (Sveta po Iliji), iako potpuno nezavisna od pojavnosti vizuelnog sveta kojim smo okruženi, zasnovana je upravo na njoj. Međutim, konceptualizacijom predstavljenih likova Bosilj je učinio da oni više ne budu puke predstave već, radije, ideje o sebi – ne onakvima kakvi (prividno) jesu već kakvi(m) bi mogli(trebali) da budu. Ako bismo bili skloni uopštavanjima, mogli bi tvrditi kako njegovi leteći ljudi (ili nešto što bi moglo ličiti na čoveka) sa dva lica, mitološka bića, životinje i ptice sa dve i(li) više glava, zapravo odražavaju ono stanje večite nestabilnosti savremenog sveta kojim se afirmiše nestabilnost i apsolutna promenljivost svih odnosa, dogovora, pozicija i relacija u životu čoveka današnjice. Tu nestabilnost i neizvesnost Ilija Bosilj itekako je osetio i na vlastitoj koži ( najpre kao čovek, potom i kao slikar), stoga mu se ne može osporiti pravo/mogućnost da svet koji predstavlja jeste upravo onakav kakvim se doživljava i prikazuje na vlastitim slikama.

Relacija u životu čoveka današnjice. Tu nestabilnost i neizvesnost Ilija Bosilj itekako je osetio i na vlastitoj koži ( najpre kao čovek, potom i kao slikar), stoga mu se ne može osporiti pravo/mogućnost da svet koji predstavlja jeste upravo onakav kakvim se doživljava i prikazuje na vlastitim slikama.

Ilijina Ilijada

Modernistička osvešćenost i duboka promišljenost Ilijinog koncepta ogleda se i u činjenici da je on svoje slikarske zamišljaje grupisao u nekoliko ključnih ciklusa. Ambicija Muzeja Ilijanum u Šidu je da , oslanjajući se na dela koja se čuvaju u umetničkom fundusu ove institucije ,te cikluse serijom izložbi učini dostupnijim (umetničkoj) javnosti. Ciklus izložbi, sasvim prirodno, otpočinje predstavljanjem dela iz verovatno najpoznatijeg ciklusa- Ilijine Ilijade.

Pored nekih poznatih i više puta reprodukovanih slika (kao što su : Dvolični seljak, 1958; Mali Mojsilo, Dvolični Antonije, 1963. ili Krilati Ilijadac, 1970) pred nas iskrsavaju jednako čudnovate Ilijine umetničke vizije ( Mali dželat, 1958; Ptica na Ilijadi, 1965; Glava s Ilijade, 1966. ili Ključevi,1966), koje pokazuju dominantne karakteristike ovog slikarstva koje već decenijama ne prestaje da nas iznenađuje.

Takođe postavka Ilijina Ilijada, u fokus stavlja i jedan broj dela koja pokazuju Ilijin jedinstven umetnički postupak tj. odnos prema materiji (poput: Psonglavi pastiri,1963; Dvolični s Ilijade,1966; Ptica na Ilijadi, 1966; Dvolični car s Ilijade, 1967; Konjanik i kralj, 1969). U jednom od ranijih pokušaja klasifikacije Ilijinog slikarstva, ustvrdio sam kako Bosilj svoje slike: 1) crta, 2) slika ,3) boji,4) kreči i(li) 5) drlja. Intuitivno koristeći i kombinujući sve navedene postupke, ne retko i svih pet odjednom, Ilija Bosilj slikao je po svemu što bi mu došlo pod ruku: bilo da je reč o klasičnim slikarskim podlogama (papir, platno, karton, drvo, lesonit, daska), često oslikanim sa obe strane – podjednako i na materijalima koji su mu bili dostupni poput odbačenih džakova, stakla, delovima nameštaja ( kredencima, krevetima, stolicama, vratima), pročitanim knjigama, pampurima od flaša, zidovima kuće u kojoj je živeo…

Materijalima koji su mu bili dostupni poput odbačenih džakova, stakla, delovima nameštaja (kredencima, krevetima, stolicama, vratima), pročitanim knjigama, pampurima od flaša, zidovima kuće u kojoj je živeo…

Prisetimo li se Mangelosovog citata s početka teksta, kao prividno antipodnu, za kraj mogli bi izneti tvrdnju kako postoje misterije koje uopšte ne trebe da se objašnjavaju. Slikarstvo Ilije Bosilja predstavlja jednu od najuzbudljivijih misterija u poznatoj umetnosti – u tom kontekstu, svakako, valja posmatrati i izložbu koja je pred nama.