Ilijina Biblija

Biblija (od grčkog τὰ βιβλία ta biblia -knjižice) je naziv za svetu knjigu hrišćana koju čine Stari zavet ( hebrejski Tanah ) i Novi zavet. Biblija je poznata i kao Sveto pismo

Stari zavet je hrišćanski naziv za zbirku svetih spisa koje Jevreji nazivaju Tanah. Sastoji se od knjiga zakona, istorije, proroštva i pesama.

Za hrišćane, Stari zavet čini prvi deo Svetog pisma .

Novi zavet je hrišćanski naziv za zbirku spisa koje hrišćani smatraju svetim. To je novi savez Isusa koga hrišćani smatraju Hristom sa ljudima. Hrišćani veruju da su zbivanja i zagonetke Starog zaveta dobili u njemu svoju odgonetku i punoću.
Novi zavet je , za hrišćane, drugi deo Svetog pisma.

Apokalipsa (grč. Ἀποκάλυψις apokálypsis- podizanje vela, otkrivanje ) je grčka reč koja se obično prevodi kao otkrivenje. Apokalipsa je takođe i naziv poslednje knjige Svetog pisma, koja se prevodi kao Knjiga Otkrivenja.

Grčka reč apokalipsa se danas najčešće koristi u značenju smak sveta.

Od svog nastanka pa do danas Biblija je bila nepresušni izvor inspiracije mnogobrojnih umetnika – slikara, pesnika, kompozitora.

Jedan od umetnika koji je na svojim slikama obrađivao biblijske teme je i samouki slikar iz Šida Ilija Bašičević – Bosilj. Rođen kao deveto , po njegovim rečima neželjeno dete u porodici, završio je četiri razreda osnovne škole i po njenom završetku uključio se u svakodnevne seoske poslove na porodičnom imanju. Odrastao je na narodnim pričama i legendama, pesmama o Kosovskom boju, kao i na pričama iz Biblije. Sve ovo su i bile teme njegovih slika, koje je počeo da stvara u svom zrelom dobu, kada je , silom prilika, morao da napusti seljački način života.

O njegovim slikama sa temama iz Biblije i o njegovom odnosu prema veri uopšte, Vojislav J.Đurić je rekao sledeće:
,, … između naroda kome je pripadao i vere nije pravio razliku. Odnos prema nebu i mišljenje o Bogu smatrao je veoma ličnim, a pobožnost držao privatnom stvari. Posrednike prema višoj sili tražio je u ikonama šidske crkve i u svojoj slavskoj ikoni, ali ih je i sam stvarao slikajući čitave cikluse scena iz Apokalipse ili teme iz Starog i Novog Zaveta.

…Poznavaoci ikonografije pravoslavne umetnosti primetiće u Ilijinom slikarstvu s religioznim temama staro jezgro, nasleđeno iz prošlosti. Na mnogim slikama, kad je u pitanju kompozicioni sklop, broj učesnika i njihov međusobni odnos, vidi se oslanjanje na prethodno crkveno slikarstvo, bilo vizantijsko, bilo barokno, ali s rešenjima kakva su se mogla videti i na ikonostasima Srema. Jeste Ilija odstupao od starih ikonografskih rešenja, ali ne do neprepoznatljivosti scena ili figura. Razbuktala mašta dodavala je na stare nove slojeve značenja, preoblikovala izglede učesnika, dodavala nove emotivne sadržaje licima i pokretima, stvarala izrazito osobena dela.”
( Vojislav J. Đurić, Istorijska samosvest Ilije Bosilja, monografija str.29)

Na Ilijinim slikama iz ciklusa koji obrađuju biblijske teme, a koje je sam autor označio slovima A ( Apokalipsa ) i B ( Biblija ), srećemo priče iz Starog zaveta – prelazak Mojsija preko Crvenog mora, Noje i njegova Arka, priče iz Novog zaveta – Poklonjenje mudraca, Beg u Egipat, Tajna večera. No najveći broj slika sa biblijskom tematikom, a koji se čuva u Muzeju naivne umetnosti ,,Ilijanum,, su slike na kojima autor obrađuje teme iz Apokalipse. Od ukupno 62 ( šezdeset i dve ) slike sa biblijskim temama, na njih 50 (pedeset) su predstavljene teme iz Otkrovenja po Jovanu – Apokalipse, a 12 (dvanaest) slika obuhvata teme iz Starog i Novog zaveta.

O ILIJINOM CIKLUSU APOKALIPSA, NjEGOV SIN, ISTORIČAR UMETNOSTI DIMITRIJE BAŠIČEVIĆ KAŽE:

“Apokalipsa ciklus odnosi se dobrim delom na slike direktno inspirisane tekstom “apokalipse” ali ima i indirektne inspiracije tj slika koje nemaju blage veze s tekstom “apokalipse”.
možda su one za njega, Iliju, imale neko apokaliptično značenje.
on neke stvari zaista nije mogao objasniti više sam sklon reći “nije mogao”, “nego nije hteo” jer je na moja pitanja davao uopštene odgovore kao ono “neka moja ilijada”.”
( Dimitrije Bašičević Mangelos, Moj otac Ilija nacrt za antimonografiju, str.21, N.Sad,1995.godina)

Svi ljubitelji i poznavaoci Ilijinog slikarstva znaju da se na njegovim slikama ni prostor ni vreme ne navode doslovno, kao i da njegovi likovi nisu nikada lično obeleženi, nego su krajnje uopšteni . To su više stilizovane antropomorfne figurine, često sa dva lica, a ponekad i s krilima. Posmatrač slike ne može da uvidi razliku između apokaliptičnog anđela i savremenog astronauta. Kraljevi iz Apokalipse naslikani su na isti način kao i kraljevi Ilijine Ilijade.To je i razlog zašto je posmatraču slike za njeno pobliže određenje veoma važan njen naziv, kojim nas autor uvodi u svet svojih tajni. Ovi nazivi govore o jakoj literarnoj pozadini Ilijinog slikarstva, međutim uprkos tome Ilijine slike su daleko od toga da budu deskriptive, one su uglavnom simbolične.

Iako je tematika Apokalipse mračna – predviđa ratove, bolesti i glad, Ilijine slike inspirisane Apokalipsom nisu mračne. Njihov kolorit je vedar, boje jasne i tople. Kod većine posmatrača ovih slika one izazivaju pozitivna osećanja, vedrinu, tek kad vidite naziv slike shvatite da bi trebalo biti obratno, trebalo bi osetiti zebnju, pa čak i strah pred predstavom najavljenih patnji za čoveka . Ilijina četiri jahača Apokalipse jedino ime imaju zajedničko sa jahačima iz Otkrivenja. Iako znamo da su njihovi darovi vrlo surovi, kod Ilije oni su razdragani konjanici koji jezde svetom na svojim konjima.

Pored ratova, bolesti i gladi, Apokalipsa predviđa i pobedu dobra i nagradu za sve pravoverne, čije će kraljevstvo nastupiti . Možda se Ilija upravo tome radovao, čekajući vreme kada će biti nagrađen za sve patnje kojima je u životu bio izložen (2.Svetski rat, bolest, oduzimanje zemlje, unižavanje njega kao umetnika…). Možda on zato boji Apokalipsu vedrim bojama. Ne znamo šta bi nam umetnik rekao da je živ i da mu postavimo pitanje u vezi sa ovim ciklusom, možda i ne bi mogao ništa da nam objasni jer je samo sledio svoj unutrašnji nagon prilikom nanošenja boje na podlogu. Uostalom, možda i nije važno šta bi nam on rekao , možda treba ostaviti svakom posmatraču da sliku doživi na sebi svojstven način.

Još jednom ćemo citirati Dimitrija Bašičevića, koji je na otvaranju izložbe jednog slikara naivca rekao:
“… Promatramo sliku koja nam govori tim svojim jezikom boje i linije, govori nam misli koje ni na kakav drugi način nije moguće ni izraziti ni primiti; ni riječima ni mimikom, ni pokretom ni zvukom. Iako često prepričavamo slike, još nitko do dan-danas, nije ih uspio prepričati, niti će to ikada moći; kao što nitko nikada neće moći neku muziku doživjeti putem riječi. Zaista, jer kada bi to bilo moguće, slikarstva, kao ni muzike ne bi bilo.”

Prepuštamo Vas Ilijinoj Bibiliji!