Од осам циклуса слика Илије Башичевића Босиља ( седам, ако циклусе А и Б третирамо као један јер су у оба заступљене теме из Библије ), трећи по бројности дела је циклус означен словом З ( слике са представама животиња, односно звери ) који броји 42 слике. Најмање слика броји циклус означен словом Л ( летећи ) – њих 18 ( овде је реч, наравно, о броју слика које се чувају у фонду Музеја наивне уметности „Илијанум“ у Шиду ). За ове циклусе Роџер Кардинал каже: „… Други циклуси дела које именује уметник мање су задовољавајући, у том смислу да алудирају на лабаво дефинисане генералије садржаја, као што су „Птице и животиње“ и „Летећи људи“: ове категорије често се преклапају с правилним тематским цилусима.“ ( SVET PO ILIJI, Roger Cardinal,OSNOVA, FIGURA, SUBLIMACIJA:SLIKE ILIJE BOSILJA, str..42, Novi Sad, 2009.godina )
Управо је та „…лабава дефинисаност садржаја…“ разлог зашто смо се одлучили да ова два циклуса представимо заједничком изложбом и каталогом.
На Илијиним сликама, у свим циклусима и људске и животињске фигуре су углавном „налепљене“ на празну, неутралну површину. Тако постављене фигуре врло често су тумачене као фигуре које лебде , чак и оне које нису биле насликане са крилима. Иако би се могло очекивати да се искључиво у циклусу означеном словом Л налазе „летеће“ фигуре људи и животиња, то наравно није случај. Фигуре са крилима су бројне у циклусу Апокалипса и оне су, наравно, представе анђела. Бројне су и у циклусу Илијада, али се крилатост ових фигура занемарује у називима слика ( осим две слике – Крилати Илијадац, Шид 1970., уље на картону, 25 х 17и Ловац и крилата животиња, Шид, 1967., уље на лесониту, 69 х 66 ). Ево шта о томе каже Илијин син, др. Димитрије Башичевић:
ЦИКЛУС „ЛЕТЕЋИХ ЉУДИ“
након моје кратке експликације о илијади
чинило би се да су сви летећи људи
у том циклусу
то сам и ја мислио.
међутим „татела“ није.
он је, као прво инзистирао
да се – код пописивања
оформи циклус летећих
као друго, убацио је у тај циклус
и слике с називом „илијаде“.
и једно је сигурно, а то је
да је наш „татела“ имао своју главу
и да се та глава није баш подударала
с оближњим главама.
укратко. Невероватна доза индивидуалности…
( Димитрије Башичевић,МОЈ ОТАЦ ИЛИЈА,
Нацрт за антимонографију,стр.21, Нови Сад, 1995.година )
Ево још једног размишљања о Илијиним „летећим људима“ из пера Роџера Кардинала:
„… Много је писано о очигледној чињеници да се фигура, постављена на неутралну површину, лако може интерпретирати као лебдећа или летећа. Не мора бити да је Босиљева оригинална замисао била такав начин реакције, иако је сигурно оправдао такво читање фигура кад их је сам назвао „летећим људима“; заиста, он чак наглашава класификацију додавањем крила. Босиљеви летећи људи су од великог значаја за његову уметничку визију, јер они привлаче пажњу не само на капацитет метаморфозе и консеквентну склоност ка трансцендирању људских физичких лимита ( винувши се изнад земље као птице ), него и на њихову потенцијалну функцију водича ка свежој димензији разумевања ( у овом смислу они се понашају као анђели ). Владимир Црнковић поставља аналогију с алхемијским процесом кад каже да „крилатост не индицира само могућност пењања са земље него и трансформацију материјалног у духовно, другим речима, индицира сублимацију.“ ( SVET PO ILIJI, Roger Cardinal,OSNOVA, FIGURA, SUBLIMACIJA:SLIKE ILIJE BOSILJA, str.43,44, Novi Sad, 2009.godina)
Илијини „летећи људи“ само настављају причу о човековој тежњи ка летењу, која постоји од како постоји и човек ( сетимо се чувене приче о Икару и Дедалу из старогрчке митологије, експеримената Леонарда да Винчија са конструисањем крила која ће помоћи човеку да се подигне са земље и вине у небеска пространства….). Можемо само да им завидимо на слободи коју имају и на неограниченом простору којим владају захваљујући свом творцу – сликару Илији.
Мотиви животиња на уметничким делима су, као и тежња за летењем, нешто са чим се наша цивилизација среће од најранијих времена свог постојања ( пећине Шпаније, Француске…), они нису никаква „новотарија“ савременог доба. Сликање животиња сигурно је Илији дошло природно јер је био сељак и њихово присуство на сликама одражава међусобну повезаност људског и животињског светова. Иако је природа била Илијино природно окружење, ево шта он сам о томе говори: : ,, Пошто сам сељак , више пута бејах питан да ли волим природу и све видљиво. Истину говорећи, ја никад нисам о томе размишљао, можда ми за то живот није дао времена и прилику. Живот је марама са два лица, и врло особита. Рођен сам 1895. у Шиду. Детињство и доба младости провео сам великим делом у шумама као пастир, а преостали део живота као сељак, до данашњег дана. Говорили су ми да сам читав један век провео у природи и да би стога требало да је волим, док ја не знам шта би то требало да је природа. Живот је много јачи. Сликам од 1957. , онако како знам и умем.“
У циклусу који обједињује слике са представама животиња срећемо коње, краве, овце, козе, свиње, рибе, мачке, јелене, лептире, дакле животиње које је Илија свакодневно гледао у свом најближем окружењу, али срећемо и представе носорога и морских коњица – за Срем више него егзотичних врста. Нарочито је упечатљив релативно велики број слика са представом морског коњица – њих десет. Зашто су ова створења толико значила Илији, шта је он то у њима видео што га је терало да их врло често слика? Гледајући Илијине двоглаве примерке животиња на сликама , врло често уочавамо да је једна глава женског, а друга мушког пола – можда су то бића са самог почетка настанка света – када смо били једно биће, божијом казном раздвојено и осуђено да цео живот трага за својом другом половином. У том контексту, морски коњиц је интересантан јер код ове врсте мужјак је тај који носи младе, дакле код њега је „спојен“ мушки и женски принцип. Илијини морски коњици немају две главе, нити два профила као већина насликаних животиња, али ако је он на тај начин желео да представи на својим сликама дуалитет свега постојећег на свету ( мушко-женско; старост- младост; светлост – тама; добро – зло…), тај дуалитет код ових створења није било потребно исказивати на „Илијин“ начин јер се он и без тога подразумева.
Циклус слика у коме су слике са представама животиња не захтева стручне анализе, нити у њему тражити нека скривена значења. Треба га посматрати у складу са Илијиним наивним експресионизмом , као Илијин начин гледања на животињски свет око себе.
Из два циклуса представљена овим каталогом гледалац неће сазнати ништа ново о сликару Илији, али ће имати прилику да упозна још два сегмента стваралаштва овог уметника које је он сам својим именовањем издвојио од осталих дела и тиме их препоручио за овакав вид представљања јавности – посебном изложбом и пратећим каталогом који је пред вама.