Велики број Илијиних слика има за тему птице, али нису све слике на којима је насликана представа птице сврстане у истоимени циклус. Овом изложбом вас упознајемо са 56 слика из циклуса ПТИЦЕ које се налазе под кровом нашег музеја. Овај циклус је, уједно, други по бројности слика које садржи од свих циклуса из нашег музеја.
Још од најстаријих времена човечанства мотиви из животињског света се срећу на ликовним представама које је стварао човек – сетимо се бикова из пећина Шпаније и Француске, мотива флоре и фауне на подним и зидним мозаицима старог Рима… Природа је одувек била фасцинација уметника, у мањој или већој мери. Код већине уметника постојала је тежња да што верније прикажу поједине животиње ( па самим тим и птице као део животињског света ) на својим уметничким делима, међутим то је нешто што се ни у ком случају није могло очекивати од сликара Илије. Као што се Илијине фигуре људи најчешће морају посматрати као алегорије, такав је случај и са представама птица. Ево шта о Илијиним представама птица каже Владимир Црнковић, историчар уметности и директор Хрватског музеја наивне умјетности : ,, На исти се алегоријски начин морају одчитавати и многе птице, које аутор учестало приказује удвојене, двоглаве, четвороножне и вишекрилне, што нису само једноставно сједињена бића, него метафоре виших моћи и значења ( ДВОГЛАВИ ПАУН И ГОЛУБИЦА, 1962. ). Крилатост наиме не сведочи само о могућности узлета са земље, него и о трансформацији материјалног у духовно, другим речима, назначује сублимацију. Птица је од давнина симбол небеског, духовног, као и душе, па се може тумачити и као метафора одуховљења, преображаја телесног у спиритуално – што је једна од најучесталијих преокупација у Илијином делу. Уметник притом често сједињује мушко и женско, у смислу андрогина, што се може одчитавати као тежња сједињењу и коегзистенцији рационалног и чулног, путеног и духовног, вањског и унутрашњег, у дубљем смислу небеског и земаљског, светла и таме ( подсетимо на бројне слике помрачења сунца ) , на крају изнова – анимуса и аниме. Код многих Илијиних птица честа су велика срца, која нису само телесни орган, него се ради и о метафорици – прво у смислу симболизације душе…“ ( Владимир Црнковић, Илија / Знакови и симболи – Предговор каталогу изложбе ; Ilija Bosilj – Zeichen und Symbole, Museum Charlotte Yander, Bönnigheim 10.9.2000 / 28.1.2001. ,Стр. 7 – 15 )
Као и на свим Илијиним сликама и на сликама на којима су представе птица фигуре су напросто ,,налепљене“ на неутралну површину. Међу насликаним птицама можемо пронаћи препознатљиве врсте – кокош, голуба, сову, пауна (птица која није била далека егзотика за Шид – кажу да је један Илијин комшија држао паунове, тако де се у овом случају они могу класификовати као фамилијарна врста ). Илијине кокоши на сликама су чешће поносни петлови, него кокошке, а кад слика паунове, то су увек поносни мужјаци чије је репове представљао упечатљивим, јарким бојама. Они: ,,…оличавају амбасадоре: зачарани принчеви из времена српских краљева или преносиоци порука из савршеног света Илијаде…“ ( SVET PO ILIJI, Jane Kalir ILIJA!, str.40 )
Поједине птице у хришћанству представљају одређене симболе – паун је симбол бесмртности и знак вечног блаженства; петао – амблем Христа, као што су орао и јагње. Он истиче његов соларни симболизам: светлост и ускрснуће. Петао најављује рађање дана; као Месија, најављује дан који замењује ноћ. Зато се поставља на врхове црквених звоника и торњева катедрала; голубица – симбол Светог Духа: персонификује га у приказима Тројства. Она је Дух божији, који лебди над водама неодређене праисконске материје. Бела голубица је симбол чистоте, а према Јеванђељу и симбол безазлености. Након епизоде Нојеве барке, голубица доноси маслинову гранчицу – мир и склад. Голубица представља и душу праведника. Управо ове птице је Илија сврстао и у свој циклус слика са библијском темама, казујући нам на тај начин да их је на овим сликама управо и представљао као симболе, а не као представнике фауне на земљи.
Поред препознатљивих врста, бројне су представе птица са две главе, са човечијим главама, са три ноге, два срца … У култури западног света срце је уједно и телесни орган и симбол душе. Оно није само услов живота него је и његово средиште и то његовим удвајањем на сликама Илија и наглашава.
Илија је, поред птица, сликао и друге животиње, али су оне сврстане у посебан циклус,те нису сада предмет нашег излагања. Спомињемо их стога што је сликање животиња сигурно Илији дошло природно јер је био сељак и њихово присуство на сликама одражава међусобну повезаност људског и животињског светова. Иако је природа била Илијино природно окружење, ево шта он сам о томе говори: : ,, Пошто сам сељак , више пута бејах питан да ли волим природу и све видљиво. Истину говорећи, ја никад нисам о томе размишљао, можда ми за то живот није дао времена и прилику. Живот је марама са два лица, и врло особита. Рођен сам 1895. у Шиду. Детињство и доба младости провео сам великим делом у шумама као пастир, а преостали део живота као сељак, до данашњег дана. Говорили су ми да сам читав један век провео у природи и да би стога требало да је волим, док ја не знам шта би то требало да је природа. Живот је много јачи. Сликам од 1957. , онако како знам и умем.,,
Илијино стваралаштво се врло често класификује као ,,наивни експресионизам“ и то не без разлога. Наиме, Илија нам, попут експресиониста, предочава на својим сликама шта он мисли, односно изражава оно исконско и примарно у човеку, а не осликава постојећи свет који га окружује. Нина Крстић, историчар уметности и директор Музеја наивне и маргиналне уметности Јагодина наивну уметност Србије дели на одређене стилско-морфолошке групе и то по врсти мотива, пореклу инспирације и по степену одвајања уметника од реално датог . По њој, Илија је представник три од пет ових група. Он је завичајни фантаст и симболист, творац нових естетичких начела и инстиктивни неопримитивиста. Разлог оваквој класификацији сликара Илије лежи у посебној фантастици ,, …која не излази сасвим из домена реално опажајног, већ су иреални односи форме и садржине,“ ( Н. Крстић, НАИВНА УМЕТНОСТ У СРБИЈИ, стр.28 ), у томе што Илијина дела ,, …показују изразито висок степен особне стилизације форме, јединствену колористичку оркестрацију, експресивне потезе….“ ( Н. Крстић, НАИВНА УМЕТНОСТ У СРБИЈИ, стр. 28 ). За последњу од ових група Н.Крстић каже: ,, Творци су оригиналних ликовних решења, јединствених у времену и простору. Услед велике самосвојности њихова уметност тешко је читљива… У оквиру наивне уметности Србије инстиктивни неопримитивисти делују изричитим иновацијама, визионарством, модерним сензибилитетом. Својим делима поставили су у оквиру наивне уметности високе критеријуме. Слојевитост њихових дела, пророчанских, авангардних, показује да наивна уметност Саве Секулића, Илије Башичевића – Босиља, Емерика Фејеша, Богосава Живковића, Милана Станисављевића јесте врхунска уметност.“ ( Н.Крстић, НАИВНА УМЕТНОСТ У СРБИЈИ, стр.30 )
Без обзира на све покушаје да се Илијино сликарство сврста у неке оквире, оно што треба истаћи је да је Илијино сликарство аутентично и јединствено на светској сцени наивних, маргиналних и арт брут уметника. У њему као таквом треба уживати, препустити му се без задршке и допустити му да нас пренесе из нашег материјалног света у свет имагинарног, на крилима Илијиних птица које су пред вама.